„Kako ćete doprineti svetskom miru? Idite kući i volite svoju porodicu” – reči su Majke Tereze.

Na filmu, a još više i na televiziji, porodični odnosi su uvek bili žarište dramske radnje. Sa svom ljubavlju, tugom, vernošću, različitosti i disfunkcionalnosti, ne postoji žanr koji se nije utkao u temu porodice, a naročito roditeljstva.

Jedan od pionira koji se bavio tom temom bio je Frenk Kapra sa filmom „Divan život” iz 1946. U tom filmu Džejms Stjuart igra Džordža Bejlija, depresivnog čoveka koga jedne noći od samoubistva spašava anđeo čuvar pokazujući kakav bi bio svet i njegova porodica da se on nikada nije ni rodio.

Ta topla studija o ljubavi i čovekovoj potrebi za dobročinstvom, bio je samo uvod u nebrojeni niz filmova, koji su porodicu stavljali u prvi plan. Oni su nekako uvek izlazili pred Božić ili druge praznike, i zauzimali centralnu programsku šemu i pored prazničnog raspoloženja podsticali porodice na zajedništvo.

Što se tiče većih bioskopskih projekata, veliki su hitovi vaspitni mjuzikli Roberta Vajsa poput „Meri Popins“ iz 1964. ili „Moje pesme, moji snovi“ iz 1965. godine. Krajem sedamdesetih, a naročito osamdesetih i prve polovine devedesetih, pored urnebesnih komedija izašlih iz produkcije magazina „National lampoon“ poput serije filmova „Vacation“ sa Čevi Čejsom, tu su i filmovi Stiva Martina ( Što više to bolje, Otac neveste, Savršeni tata), zatim plemeniti i van okvira žanra filmovi Robina Vilijamsa (Društvo mrtvih pesnika, Gospođa Dautfajer, Kuka, Kavez za ptice, Dobri Vil Hanting, Ja sam tvoj tata, Zakrpa Adams), a i nebrojeni sitkomi na televiziji, kao i čuveni „Tri muškarca i beba“.

Kada govorimo o nekoj angažovanijoj socijalnoj formi, prvo pada na pamet teška porodična drama „Kramer protiv Kramera“ iz 1979. godine, gde se likovi supružnika koje igraju Dastin Hofman i Meril Strip nalaze usred razvoda i mučne borbe za starateljstvo, pa onda zasigurno srceparajući film „Lorencovo ulje“ iz 1992. u kome se požrtvovani otac koga igra Nik Nolt bori da pronađe lek za svog  teškog bolesnog sina. Vredi pomenuti i dve vedrije drame: „Podizanje Arizone“ braće Koen iz 1987. godine (fun fact: Čuvena fotografija Nikolasa Kejdža i Holi Hanter sa bebom na korici našeg udžbenika iz  biologije za osmi razred tokom devedesetih, čime je i lično Nikolas Kejdž bio i zbunjen i oduševljen u isto vreme) i „ Život kakav poznajemo“ iz 2010. gde prijatelji poginulog para usvajaju njihovu devojčicu.

I kod nas su angažovane forme vrlo značajne , a najsvežiji primer je film „Otac“ Srdana Golubovića.

Ovog puta, predstaviću i preporučiti dva novija filma iz američke produkcije.

Instant porodica

Reditelj ovog ostvarenja, (Instant family, 2018) Šon Anders na platno prenosi duhovitu i emotivnu priču nastalu na osnovu njegovog ličnog iskustva, i pruža nam uvid u izazove koje su njegova supruga i on imali kada su rešili da usvoje troje dece.

U središtu priče je bračni par od oko četrdesetak godina, Pit (Mark Valberg) i Eli (Roz Bern). Shvativši da im brak, a samim tim i oni, upada u kolotečinu, priželjkuju izvesnu promenu. Zažalivši što nemaju dece, dolaze na ideju da bi formiranje hraniteljske porodice kod njih probudio motive i enrgiju. Ipak, i  sami nepoverljivi prema toj ideji, odlaze na grupna savetovanja koja organizuju socijalne radnice Karen (Oktavija Spenser) i Šeron (Tig Notaro). Tu su i drugi potencijalni roditelji, a uz međusobnu podršku shvataju lepotu koje roditeljstvo donosi.

Na zajedničkom upoznavanju dece, stvari ne idu kako su zamislili i posle niza komične jurnjave i grabljenja najmlađe i „najslađe“ dece, ostaju bez rešenja. Pit tada ugleda grupu tinejdžera koje stoje izdvojeni jer ih niko ne želi, i ta odbačenost u njemu probudi novu ideju. On predlaže svojoj supruzi da udome šesnaestogodišnju tinejdžerku Lizi (Izabela Moner) na šta Eli i pristaje. Međutim, i tu postoji caka. Karen i Šeron, uz objašnjenje da ne žele da razdvajaju braću i sestre, postavljaju uslov  da uz Lizi moraju da kod sebe  prime i njenog mlađeg brata i još mlađu sestru. Verujući da je to izazov koji im treba Pit i Eli pristaju i uskoro Lizi, Huan (Gustavo Eskobar) i Lita (Džulijana Gamiz) dolaze kod njih na privremen boravak dok njihova majka ne izađe iz zatvora i ostane „čista“.

Sa tri različita karaktera u kući, buntovnom Lizi, preosetljivim i plašljivim Huanom i slatkom, ali agresivnom Litom, Pit i Eli će morati da preispitaju sebe, svoje odluke, da izađu iz svoje komforne zone i svoje probleme zamene tuđim.

Film nas podseća da i u kasnijim godinama možemo ostvariti iskrenu i zaštitničku  ljubav, i da  nepoverenja, otuđenost i odustajanje nemaju svoje mesto u porodici. To se kroz film najlepše ilustruje kroz sastanke sa podrškom i podukom kod socijalnih radnica, te njihovim ohrabrivanjem još  kada uplakano dete prvi put kaže „mama” ili „tata“ razoruža svaku armiju dilema.

Čudo

Film „Čudo“ (Wonder) iz 2017. godine, koji potpisuje kao reditelj i scenarista Stiven Čboski, a po bestseleru književnice R.H. Palasio, donosi priču Ogiju (Džejkob Tremli) desetogodišnjem dečaku. On upravo treba da krene u peti razed, nakon što se školovao kod kuće i prestrašen je zbog toga.

Naime, Ogi je rođen sa  deformitetom lica, usled čega nikada nije bio u većem društvu osim svoje porodice, a od „užasnutih“ pogleda okoline krio se ispod svoje astronautske kacige. Sada izlazi ispod „staklenog zvona“ , i u tome mu pomažu roditelji , Nejt (Oven Vilson) i Izabel (Džulija Roberts) , kao i sestra Via (Izabela Vidović). Uz ogroman napor i ljubav , porodica mu pomaže da savlada izazove koje mu novo okruženje nameće. Na žalost kako to biva, odmah po dolasku u školu, druga deca ga izbegavaju, rugajući mu se, i zapravo povodeći se neslanim šalama koje pravi Džulijan (Brajs Gejsar), dečak željan pažnje i popularnosti. Na nagovor plemenitog i dobronamernog direktora Tušmana (Mendi Petinkin), drugi dečak Džek Vil (Noa Džup) prvi mu pruža ruku i počinje da se druži sa njim. Ono što je u početku bilo nametnuto, kasnije se razvija u iskreno prijateljstvo. To pojačava netrpeljivost kod Džulijana, i šarmantni, duhoviti i preinteligentni Ogi mora da se izbori sa novim nevoljama.

Film koji je uglavnom pripovedan iz Ogijevog ugla s vremena na vreme menja narativne tokove, tako da možemo videti i misli i brige njegovih roditelja, a naročito sestre tinejdžerke Vie, koja ima sopstvene probleme odbacivanja od svoje drugarice. Iako, bezrezervno voli i štiti Ogija, žali za majkom, jer se od rođenja brata, oseća zapostavljeno.

„Čudo“ se bavi globalnim problemom i kritikom društva kome treba skrenuti pažnju na poštovanje različitosti. Isto tako, i da uz ljubav i razumevanje okoline, bolest vršnjačkog nasilja i predrasuda može biti zaustavljena.

OGI : Budite ljubazni, prema svakom ko vodi tešku borbu. I ako stvarno želite da vidite kakvi su ljudi, sve što treba da uradite je da ih pogledate.