Izložba skulptura i video radova kragujevačkog umetnika Dragana Đorđevića, biće otvorena u četvrtak 29. novembra, u 20 sati, u gradskoj galeriji „Mostovi Balkana” u Kragujevcu.
Eksponati, koji predstavljaju predmet ove izložbe mogu se svrstati u dve grupe: na one koji lišeni fizičke egzistencije opstaju jedino u efemernom medijumu video formata, i na one koji sačuvani u jednoj trajnijoj formi, formi fizičkih objekata, mogu biti poneti kući.
Ovu podelu, međutim, ne treba prvenstveno posmatrati u estetskom, jer podele u ovom smislu i nema, već u ontološkom smislu. Naime, poigravajući se sa mogućim načinima postojanja predmeta, autor je pokrenuo igru na dva fronta koja će se kretati u dijametralno suprotnim pravcima, ali sa namerom da se ti pravci, suprotno svim principima euklidske geometrije, na kraju ipak spoje, piše u katalogu izložbe Vladimir Cvetković.
U prvoj grupi eksponata, ono što je postojeće svodi se na ideju. Kada za početnu tačku uzima objekte iz četiri grada (Maribora, Pirota, Beograda i Kragujevca), a zatim sopstvene skulpture virtuelno dodaje u već postojeći ambijent, na prvi pogled, može se učiniti da umetnik sugeriše jednu moguću vizuelnu restauraciju ovih prostora, koji su, bez svake sumnje, ostavili trag u njemu.
Druga grupa eksponata, u većoj meri podražava tradicionalnu i modernističku paradigmu stvaranja umetničkog dela. Nastali iz ideje, a transformisani u realnost, oni izranjaju iz ništavila prostora oblikujući ga na jedan sasvim nov i estetski uzbudljiv način.
Na kraju se ispostavlja, da ova igra koja se igra na dva fronta suštinski predstavlja jedinstvenu igru. Ono što metodološki različite postupke umetnika povezuje u celinu je njegovo shvatanje forme kao granice ili konture predmeta. Shvatajući liniju kao trag u prostoru (obratiti pažnju na naziv izložbe) autor eksplicitno ukazuje da se njegovo shvatanje forme može i treba tražiti na ovom putu: svojim radovima on nam, u stvari, pokazuje da drugačije ne može ni biti, jer je forma ex definitione forma prostora. Svi radovi, i u virtuelnoj i u realnoj formi, redukuju se isključivo na oblik oslobođeni svega što bi dodatno opteretilo njihovu strukturu. Konačno, ta zajednička crta povezuje ove dve, naizgled, različite celine.
