Inspirisan tekstom kolege Dušana Kokota „O sindikalizmu i sindikatu”, izražavam potpunu saglasnost sa njim i nadovezujući se na taj tekst, pokušaću da i sam ponudim viđenje sindikalnih problema prosvetnih radnika u Srbiji. Dušan je u svom tekstu pominjao postojanje izvesnih personalnih „devijacija”, kojih bez ikakve sumnje ima itekako, ali ja ću se osvrnuti i na objektivne teškoće, devijacije koje dolaze sa druge strane i destruktivnu ulogu same države.

Danas više nama nikakve sumnje da je masovni sindikalni aktivizam, onakav kakav je postojao krajem 20. i početkom 21. veka, skoro sasvim nestao. Ima li načina da se vrati nazad? Gde je to nestao? Pošto nauka tvrdi kako energija i materija ne mogu nestati, već da mogu menjati oblik i formu, tako ćemo i u ovom slučaju morati da se prilagođavamo zakonima prirode.

Krajem 20. veka, ratovi za jugoslovensko nasleđe, sankcije međunarodne zajednice, ratna razaranja, izbeglice i kriza ekonomije, uništili su standard većine građana, a položaj prosvetnih radnika je pretrpeo seizmičke potrese. Mizerne zarade, koje su pritom kasnile i po nekoliko meseci, motivisali su tada relativno mlad nastavni kadar da se bori za sebe, svoja prava i promene u samom društvu. U to vreme je značajan deo prosvetnih radnika pokazivao spremnost za otpor i borbu koja nije bila svojstvena radnicima njihove profesije skoro nigde u svetu.

U prvoj deceniji 21. veka, ako ne značajno veće, plate u prosveti su barem postale redovnije. Svake godine su vođeni pregovori sa Vladom, potpisivani su protokoli kao proizvod nekakvih pregovora. Tada je, što se makar materijalnog položaja prosvete tiče, izgledalo da stvari idu uzlaznom putanjom.

Možda to nije bilo tako brzo kako se očekivalo, ali, ipak je tako bilo sve do 2009. godine. Ta godina je po mnogo ćemu bila prelomna. Te godine se usvaja novi Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji menja ambijent u samim školama i to u značajnijoj meri. Te godine, po prvi put nije došlo do primene Protokola o rastu zarada koji su prethodno dogovorili predstavnici Vlade i sindikata. Tada je nastao presedan koji će, u godinama koje će uslediti postati pravilo.

Sledeći korak unazad je načinjen već 2010. godine. U budžetu za narednu, 2011. godinu, umesto da se za obrazovanje izdvoji do tada uobičajena sedmina, izdvojena je osmina od ukupnog budžeta. Ovo značajno umanjenje je moralo da se velikoj meri odrazi i na standard prosvetnih radnika.

Tadašnji ministar prosvete, Žarko Obradović je izrazio očekivanje da će se manjak sredstava predviđenih u budžetu za obrazovanje, kompenzovati putem IPA-projekata (obezbeđenih iz predpristupnih fondova EU). Tu se zaista radilo o velikim sredstvima od kojih srpski obrazovni sistem nije video neke naročite koristi, ali pojedinci koji su u njima učestvovali jesu, itekako...

Šta su u međuvremenu radili prosvetni sindikati? Nekako baš u vreme ovih prelomnih godina, država je i za njih pripremila neku vrstu mita... Taj „Danajski dar“, ponuda koja se ne može odbiti (naravno sve po zakonu i PKU) bila je u obliku uvećane zarade od 12% predsedniku sindikata koji rukovodi organizacijom u koju je učlanjeno više od polovine zaposlenih (ili srazmerni procenat ukoliko je učlanjeno manje od polovine).

Ovaj poklon (koji jeste u skladu sa domaćim zakonodavstvom, ali je suprotan osnovnim postulatima sindikalizma u svetu), doveo je do brojnih posledica, uglavnom negativnih po sindikalni aktivizam. Obični članovi, do tada prilično aktivni, sada se pasiviziraju uz racionalno objašnjenje koje bi moglo stati u rečenicu „zašto bih izgarao u borbi i nešto radio kada je za to plaćen predsednik sindikata u školi”?

Sa druge strane, od „centrala” je zahtevana apsolutna poslušnost predsednika školskih sindikata jer su oni ti „koji mu omogućavaju uvećanu zaradu“.

Zbog takvog pristupa su se poslednji sindikalni protesti, umesto da predstavljaju masovno izražavanje protesta prosvetnih radnika, pretvorili u „smotru predsednika sindikata po školama”. Ušlo se u začarani krug u kome jurimo sami sebe.

Nastavljanje dosadašnje prakse koja obuhvata: 1. Vođenje jalovih razgovora, a ne pregovora sa predstavnicima vlasti , 2. Sindikalna podvojenost i izostanak saradnje, 3. Izostanak sindikalnog aktivizma baze, nikud nas neće odvesti.

Ovakvu praksu moramo napustiti, inače sindikalizma u Srbiji među prosvetnim radnicima uopšte neće ni biti. Hoće li naša borba imati izgleda na uspeh ukoliko budemo pristajali na jalove kompromise? Ukoliko idemo razbijeno na ujedinjene i složne neprijatelje?

Moramo se sami uozbiljiti jer ispred sebe imamo ozbiljnog protivnika. On je organizovan, nije prijateljski nastrojen prema nama i neće nam dati apsolutno ništa ukoliko na to nije primoran i ako se za to ne izborimo sami.

Dugogodišnje sindikalno iskustvo koje sam u međuvremenu pokupio usput, govori mi da rešenje nije u formiranju nekakvog jedinstvenog sindikata. Jednoumlje nikada i nigde nije dovelo do dobrih i pametnih rešenja. Neophodno je akciono jedinstvo. Bez najneophodnijih mera smo svakako osuđeni na „tiho umiranje”. Neophodno je „resetovanje“. Neophodno je buđenje novog aktivizma.

Za to je neophodan novi pristup i ne može, niti sme, da mu 12% bude pogonsko gorivo. Novi pristup, nove ideje, drugačije delovanje.

Verujem da možemo.

U Kragujevcu, septembra 2019. godine

Milan Jevtić, nastavnik istorije