U osnovne škole u Srbiji je stiglo iznenađenje od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja pod nazivom „Pokrenimo našu decu“. Kao i sva iznenađenja koja stižu sa pomenute adrese i ovo je bilo veoma neprijatno. Projekat, nastao pod pokroviteljstvom Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, finansiran  kako se tvrdi, donatorskim sredstvima strane kompanije, a uz koordinaciju i realizaciju Saveza profesora fizičkog vaspitanja.

Od koordinatora projekta bismo očekivali da se fokusiraju na svoj rad i uklanjanje nedostataka u njemu. Međutim, oni su se odlučili da jaram nabace na pleća srpskih učitelja. Upravo na njih, koji obavljaju najteži i najodgovorniji posao u obrazovanju i vaspitanju mladih. Definitivno im se za vreme obavljanja posla ne sme dozvoliti ni trenutak predaha. Nosioci i realizatori ovog projekta, koji veoma dobro znaju da će ovaj projekat predstavljati mrtvo slovo na papiru, ipak neće baš sasvim ostati praznih ruku. Znaće oni dobro da unovče „osmišljavanje projekta“, njegovu „prezentaciju“ širom naše zemlje. Ne sumnjamo ni u njihovu sposobnost da ubede čitavu javnost u sjajne rezultate i benefite koje će naša deca dobiti od ovog vežbanja.

Iz ponuđenih prezentacija se vidi da većinu vežbi  učenici obavljaju upravo u učionicama.

Prvo pitanje koje se sasvim logično nameće jeste, da li će mališani od prvog do četvrtog razreda imati više koristi ili štete od vežbanja u prašnjavim učionicama  na, kako se iz prezentacija jasno da uočiti, jadnim i polomljenim stolicama kakve su uglavnom u našim školama? Ne treba biti previše pametan i zaključiti kako bi im boravak na svežem vazduhu možda više prijao?

Drugo pitanje koje se nameće, da li su autori i realizatori projekta slučajno pomislili na bezbednost dece? Kolike su šanse da se, možda  neko  povredi prilikom pentranja po nesigurnim stolicama i klupama? Koliko je za njih zdravo i bezbedno da se izuvaju bosi dok im noga propada u parket?

Najzad, kakva je svrha lomatanja sasvim male dece sa učiteljima za vreme velikog odmora uz vežbe koje su osmislili pseudostručnjaci? Da li je za njih korisnije kojim slučajem da slobodno trčkaraju tih petnaestak minuta koristeći svoj dragoceni odmor na svežem vazduhu i to sasvim besplatno, bez za veliki novac osmišljenih  vežbi?

Možemo samo da zamislimo kako će im izgledati radni dan: Ustaju rano, mamurni dolaze u školu, natovareni teškim rančevima. Veoma veliki broj mališana roditelji dovoze u školu. Za užinu najčešće jedu čips, smoki, čokoladice, u toku dana imaju ogroman broj časova, a sada se neki genije dosetio kako treba i odmor da im ukrade.

Po završetku redovne nastave dolazi dodatna, dopunska, sekcije. Kada dođu kući rade domaći, i čim dođu do slobode, sedaju za računar ili igraju igrice na telefonima.

Kada se sagledaju sve okolnosti, reklo bi se da je smisao ovog gromoglasno najavljenog projekta to, da grupa realizatora sebi namakne lepu svotu novca na ime realizacije projekta i autorske honorare. U isto vreme treba namaknuti jaram srpskim učiteljima da deci navodno „ispravljaju krivu kičmu“, tako što će svoju saviti do crne zemlje pred rušilačkom stihijom pseudostručnjaka i „projektanata“ poslatih iz Ministarstva prosvete. Sve te zahteve koji se pred njih postavljaju,  neostvarivi su  u postojećim prostornim uslovima i propisanim vremenskim okvirima.

Prevarili  su se svi oni koji smatraju da mogu praviti račun bez krčmara i  da su srpski učitelji beskičmenjaci.

*Resor za obrazovni sistem USPRS, Milan Jevtić