Posle noći Oskara, nije loše da se vratimo na početak...Kao dva školska druga, stari savremenici i partneri, film i džez su decenijama zajedno odrastali i razvijali se. Još od doba nemog filma, kada su po salama pokretne slike pratili uživo muzičari, uglavnom na klaviru, nastajala je ta simbioza u kojoj su se i džez i filmovi međusobno dopunjavali promovišući jedni druge.

Kasnije, kada je film dobio muzički zapis, a kada još glumci nisu „progovorili“, džez je bio taj koji je davao podlogu filmovima.

Za film „Svetlosti velegrada“, Čarli Čaplin je sam komponovao sjajnu klasičnu džez muziku. Tom vremenu je omaž na sjajan način odao francuski reditelj Mišel Azanavisijus sa filmom „Glumac“ iz 2011.

O toj neraskidivoj vezi najbolje govori podatak da je 1927. godine prvi zvučni film (eng. talkies) koji se prikazao bio „Džez pevač“ Alana Kroslanda sa Al Džolsonom u glavnoj ulozi. Već 1943. u filmu „Cabin in the sky“ Vinsenta Minelija, poznati džez muzičari su počeli da se pojavljuju i na filmu, konkretno Luj Armstrong i Dizi Gilespi. Zatim se igrali, uglavnom muzičare, i Dekster Gordon, Beni Gudman, Keb Kelovej, Ela Ficdžerald, Bing Krozbi i drugi...

Pomenimo i nedavno preminulu legendu Kirka Daglasa u filmu „Mladić sa trubom“ iz 1950. godine, gde je zapaženu rolu igrala i džez pevačica Doris Dej. Tada kreću i biografski filmovi o džez muzičarima, a jedan od pionirskih je „Priča o Glen Mileru“ gde slavnog trombonistu igra Džejms Stjuart. Zatim Dajana Ros, kao Bili Holidej u „Dama peva bluz“, a tu su i „Sav taj džez“, „Koton klub“, i verovatno jedan od najreprezentativnijih, „Bird“ Klinta Istvuda iz 1988. godine, gde je Čarlija Parkera sjajno igrao Forest Vitaker i prosto je neverovatan podatak da on nije ni nominovan za Oskara, ali je Oskara dobio tim koji je bio zadužen za zvuk.

Često su životi džez muzičara bili pustolovni, pa i dekadentniji i poročniji od mnogih rok muzičara iz perioda Vudstoka. To je naravno davalo filmadžijama puno mašte kada su u pitanju biografski filmovi.

Predstaviću dva filma o legendarnim rodonačelnicima novijeg džez zvuka.

Born to be blue

Film iz 2015. godine, kanadske produkcije, o Četu Bejkeru, legendarnom trubaču koji je često umeo i da peva u svojim kompozicijama režirao je Robert Budrou, a glavnu ulogu, odnosno samog Četa Bejkera sjajno i verodostojno tumači Itan Hok. „Born to be blue“ je i čuvena kompozicija Četa Bejkera, po kojoj film nosi ime, te tako nije prevodiv, i zadržaćemo originalni naslov.

Ovaj film koliko je o Četu Bejkeru i džezu, toliko je i pošasti heroinske zavisti sa kojom se Bejker borio čitav život. Radnja filma počinje 1966. godine, kada Bejker uslovno biva pušten iz zatvora u Italiji gde je uhapšen zbog posedovanja droge. Zatim idemo na set, gde Čet tumači sebe u snimanju svog biografskog filma. Na setu upoznaje glumicu Džejn koja treba da tumači njegovu bivšu ženu i oni otpočinju romansu. (Karmen Edžogo koja u filmu glumi Džejn, zapravo tumači  fiktivan lik i predstavlja kombinaciju raznih žena iz Četovog života) . Ispred jednog restorana Četa napada grupa dilera i oni mu lome vilicu i izbijaju prednje zube, dovodeći njegovu kraijeru trubača u pitanje.

Od tog momenta vidimo Četa u borbi sa sopstvenim demonima i na rubu samodestrukcije. Izgubivši ambažuru u ustima, jedini spas mu predstavlja Džejn koja mu pruža ljubav i daje snagu da izdrži i ostane čist. Stavlja veštačke zube i ponovo počinje da „uči“ da svira. Pomaže mu i njegov menadžer i producent Dik Bok (Kalum Kit Reni) dajući mu studio gde se sprema za svoj veliki povratak i nastup u čuvenom Njujorškom džez klubu „Birdland“.

Filmom je opisan i pritisak sa kojim se nosio kao osporavani trubač pored zvezda kakvi su Majls Dejvis i Dizi Gilespi, kao i njihov rivalitet. Veliki tremaroš, kakav je Čet bio, ipak nije uspeo da se izbori sa zavisnošću, noseći na ramenu demona koji mu je šaputao da jedino sa heroinom može imati potrebno samopouzdanje.

Itan Hok je u filmu pevao i uspeo u tome da dočara melanholiju u glasu koju je imao Čet. Čet Bejker je umro 1988. godine posle pada sa prozora hotela u Amsterdamu. U krvi je imao ogromne količine heroina i kokaina. Ostavio nam je u amanet fantastičnu muziku na preko pedeset albuma koje je ostvario u solo i u kolaboraciji sa raznim muzičarima.

Miles ahead

Još jedan biopik iz 2015. donosi nam priču iz jednog perioda života Majlsa Dejvisa, jednog od najboljih svetskih trubača ikada. Film „Miles ahead“ (nazvan po istoimenom albumu iz 1957.) napisao je , režirao i glavnu ulogu tumači Don Čidl.

Za bazu je uzet period iz pet godina tokom sedamdesetih kada se Majls Dejvis povukao iz javnosti usled stvaralačke krize. Ništa nije snimao i nigde nije nastupao, čemu je doprinela njegova zavisnost od droge, alkohola i lekova protiv bolova.

Don Čidl nam donosi zanimljivu polu akcionu verziju događaja koji su usledili uoči njegovog povratka. Reporter Dejv Brejden (fiktivni lik koji tumači Evan Mekregor) upada mu u kuću želeći na prevaru da uzme intervju od njega predstavljajući mu se kao plaćenik iz Majlsove diskografkse kuće. Iako dobija pesnicu u glavu, posle prevare, Brejden uspeva da uspostavi neobičan prijateljski odnos sa mrzovoljnim i samozadovoljnim Majlsom.

Tokom jedne žurke u Majlsovoj kući, Majlsu su ukradene trake od strane sumnjivog menadžera i kriminalca Harpera (Majkl Stulbarg) i anonimnog trubača i zavisnika Džuniora (LaKit Stenfild). Dvojac kreće da povrati snimke nazad i ovde film dobija jako duhovitu „road movie“  konotaciju.

Tokom filma, u trenucima krize, Majlsu u sećanja naviru prošlost i mnoga lična preispitivanja... počeci karijere, borba protiv rasizma i izgubljena ljubav. Upravo kroz tu ljubav koju je zbog svoje dekadentne i samožive naravi izgubio, vidimo iskonski izvor bola i onaj Kind of blue koji ga je pratio kroz život i muziku. Ta ljubav zvala se Frensis Tejlor (Emajaci Korinaldi), bila je balerina i jedina žena koju je voleo više od svoje muzike. Upoznao ju je 1957. i rekao „Sada kada sam te pronašao, nikad te neću ispustiti“.

Ipak, desetak godina kasnije, brak se okončao. Majls Dejvis je snimio oko osamdeset što živih što studijskih albuma među kojima su i „So what“, „Sketches of Spain“, „The man with a horn“, Tutu“ koji su mu doneli svetsku slavu...

U svoju muziku je pored džeza unosio i fank, soul, latino, pop i elektro ritmove. Umro je 1991. godine u 65. godini.

Don Čidl nastavlja da snima dobre fimove i serije...

MAJLS DEJVIS: „Ne volim tu reč... Džez... Taj Džez, to je neka izmišljena reč. Ne zovi moju muziku Džezom... Moja muzika je društvena muzika.“