Pred Noć muzeja Kragujevčani su se uzjogunili odlukom Narodne skupštine da se Muzej žrtava genocida u Srbiji izmesti iz Kragujevca u Beograd. Kako je uz ovu vest plasirana fotografija Muzeja „21. oktobar”, mnogi Kragujevčani su se uplašili da se ovaj muzej seli iz prestonice Šumadije. U stvari radi se o tome da se na istoj adresi u Šumaricama nalaze dve kulturne ustanove: Spomen park „Kragujevački oktobar“ u čijem sastavu je Muzej „21. Oktobar” i Muzej žrtava genocida u Srbiji, doduše ovaj drugi samo administrativno.

U početku me je iritiralo zašto Kragujevčani ne znaju ovu činjenicu, ali posle kraćeg razmišljanja mi je postalo jasno da, zapravo, za nju znaju samo posvećenici kojih se to direktno tiče i poneki novinari.

Odluka o osnivanju Muzeja žrtava genocida u Kragujevcu iz 1992. godine, nikada nije stvarno zaživela. O tome bi, pretpostavljam, imao šta da kaže Nenad Đorđević Hans, kao dugogodišnji direktor ovog Muzeja, a neko vreme i direktor Spomen parka.

Bilo bi lepo prisetiti se danas ko je pre tih 29 godina bio taj koji je „izboksovao” da sedište Muzeja bude u Kragujevcu što je na neki način bilo i logično, jer, iako se u Kragujevcu i Srbiji zapravo nikada nije dogodio zločin koji bi pravno gledano mogao da se smatra genocidom, dogodili su se masovni zločini od kojih je jedan od simboličnijih onaj u kragujevačkim Šumaricama.

Ipak, sa tom odlukom Narodne skupštine nisu bili spremni da se slože istoričari koji su se bavili temama istraživanja ratnih zločina, a koji su insistirali na tome da sve ostane u Beogradu. Time se praktično stvorila  neobična situacija da je Muzej (ono što ga čini, istraživači, arhive, artefakti...) od samog starta bio poizicioniran u Beogradu, iako mu je adresa sedišta bila u Kragujevcu, gde je formalno stolovao i direktor, i gde je administracija Spomen parka obavljala i posao administracije za taj Muzej.

Pravi problem se, po meni, međutim, krije u nečemu drugom. Novopostavljeni direktor Dejan Ristić je  u pravu kada kaže da se u Srbiji nedovoljno ili nedovoljno dobro, neguje kultura sećanja na velike ratne zločine koji su počinjeni nad srpskim narodom. Zabrinjavajuće je, međutim, to što se ovo sadašnje interesovanje za Muzej žrtava genocida dešava u trenutku kada postoji očigledna državna politika instrumentalizacije sećanja na zločine u Jasenovcu od pre 75 i 80 godina, u cilju dokazivanja da su Srbi žrtve genocida pre nego li (neki Srbi)  počinioci genocidnih zločina. (Ovde treba imati na umu da je Međunarodni sud pravde (MKS) presudio da Srbija nije kriva za genocid u Bosni, već samo što nije sprečila ili kaznila zločince koji su počinili zločin genocidnog tipa u Srebrenici).

Postoji razlog zbog čega je Srbija odabrala baš ovaj trenutak da se posveti „Dari iz Jasenovca” i vraćanju sedišta Muzeja žrtava genocida u Beograd. Ona to radi na način koji se meni lično ne dopada, uključujući u tu promociju i ljude kojima tu nije mesto.

Tako smo, prilikom predstavljanja izložbe o Jasenovcu imali situaciju da nam je država kao promotera dovela Dragoslava Bokana, koji se u svoje vreme predstavljao kao nastavljač ljotićevske politike. Doveden je da govori u Šumaricma, gde su ljotićevci učestvovali u masovnom streljanju.

Zabrinjava me i što niko ne reaguje na zloupotrebu imena artefakta streljanja u Šumaricama u  komercijalne svrhe. Na to što jedna firma za web dizajn nosi ime „Peto tri 1941.” koje bi po meni trebalo da se upotrebljava isključivo u drugom kontekstu.

Zabrinjava me postojanje neonacističke muzičke grupe Kragujevčana koja snima „hitove” sa nacističkim tekstovima, i održava tajne koncerte po Srbiji.

To su stvari zbog kojih Kragujevčani treba da budu uznemireni, a ne zbog toga što se nečiji administrativni poslovi sele tamo gde faktički i pripadaju.

Autorka: Gordana Jocić, odgovorna urednica Radija Zlatousti iz Kragujevca