Kad sam dobila poziv od ekipe Pressek-a da napišem šta mislim o edukaciji dece „na daljinu” koja se sprovodi, mogu da vam kažem da sam se ozbiljno zamislila. Šta napisati? Koju poruku poslati? No, da krenem od početka. Mislim da bi vredelo objasniti ukratko na početku zašto sam dobila ovaj poziv.
Naime, u IT sektoru sam više od 20 godina. Moji prvi koraci u programiranju sežu u daleku prošlost kada internet još nije ni postojao. Na internetu sam aktivno od 1996. godine i, ukratko, rečeno – jedan sam potpuni digitalac. Danas se bavim konsaltingom u IT i marketing oblasti. Dakle, neko sam, što bi komšije rekle ko se „razume u IT i prčka nešto po kompjuterima i internetima”. No, u komšiluku sam poznata i kao neko za koga kažu „zamoli Anitu da ti pokaže detetu srpski i engleski i da vidiš kako će od keca da dođe do petice”.
Moje mišljenje o online nastavi je... Pa, citiraću rukovodioca nuklearne elektrane iz popularne serije „Černobilj”, Djatlova: NOT GREAT, NOT TERRIBLE.
U kući imam dva trećaka, devojčicu i dečaka. Da, ne rekoh vam, ja sam i single keva blizanaca (što je super sjajno, ali ponekad i super frustrirajuće da budem iskrena). Moja deca uskoro pune 10 godina, a nadam se i završavaju treći razred. Mada, kako će se završiti bilo koji razred – niko nije siguran. Svi smo čuli po koji aber, koji može, a ne mora, da bude tačan. Ministarstvo prosvete se nama, roditeljima, još uvek nije obratilo tim povodom. Na tu temu nemam šta ni da smatram, ni da mislim, jer je Ministarstvo institucija koja će presuditi, pa je na nama da sačekamo i vidimo kako će sve to teći.
No, da počnem da se bavim temom ovog članka – učenjem na daljinu.
Iako sam neko ko je u IT-ju, mnogi bi pomislili da sam zagovornik online učenja. Online edukacija jeste sjajna stvar. Mnoge sertifikate sam stekla na taj način. No, da se razumemo: moji trećaci ne pohađaju online predavanja u pravom smislu online edukacije.
Šta nedostaje da bi to bila prava online edukacija?
Nedostaje to da imaju svog predavača koji bi, pre svega, pripremao časove za njih. Dalje, da budu u mogućnosti da sa njim aktivno komuniciraju, postavljaju pitanja, razjašnjavaju nejasnoće... Da vežbaju zajedno sa njim, rade domaće zadatke, da polažu online testove na kraju pređenih oblasti; a kada se završi kurs, da polažu jedan celovit online test.
Iz razumljivih razloga ovaj koncept je nemoguć. Zašto? Zato što većina učitelja ne poseduje veštine prezentovanja znanja na ovaj način (što je i ok – nisu se edukovali da budu online predavači, već učitelji). Nemoguće je zato što se i materijali za online kurseve spremaju mesecima, a potrebna je i podrška većeg broja ljudi (snimatelji, produkcija...), kao i platforma na kojoj će se predavanja održavati. Ova platforma omogućava živu komunikaciju između polaznika kursa i predavača (i njegovih asistenata).
Sve to naš sistem školstva još uvek nema (nadam se da će se u budućnosti razviti ovaj sistem, ali to nije ni lak, ni jeftin projekat).
Dakle, ostala nam je edukacija uz pomoć štapa i kanapa, odnosno predavanja na RTS-u. Što se samih predavanja tiče, svaka čast učiteljima i profesorima koji su u startu krenuli u realizaciju. To su ljudi koji nisu prošli obuku za PR, komunikaciju, javni nastup... Kako su samo stali pred kamere – super su se snašli! Još jednom – svaka čast. Pozitivno je i što su predavanja dostupna na RTS Planeti, pa deca mogu i da se vraćaju na predavanja.
E, sad, moram da napravim digresiju: kao što ni ja nisam običan roditelj, ni moja deca nisu obična deca. Oboje su odrasli sa uređajima i već par godina se bave programiranjem (ovom prilikom se zahvaljujem profesoru matematike, Milošu Milosavljeviću, koji ih je uveo u ovu oblast i naučio ih mnogim stvarima; moja zahvalnost ide i PMF-u, tj. ekipi koja se godinama bavi decom i njihovom edukacijom iz oblasti matematike). Ovim uopšte ne mislim da su moja deca bolja od druge dece (šta više, potpuni su trapavci kada su fizičko i likovno u pitanju, a talenat za muzičko bolje da ne pominjem. Što je moja nastavnica iz osnovne govorila meni, važi i za njih: „Anita, kad je bog delio talenat za muziku, ti si na klaviru cepala drva”); samo kažem da su malo napredniji od druge dece u smislu poznavanja tehnike i online alata.
Pored edukacije na programima RTS-a, deca su dobila u zadatak i komunikaciju sa razrednim starešinama, tj. učiteljima, kroz Google Classroom (prim. aut. uglavnom svi koriste ovaj servis, poneki predavači koriste Microsoftovo rešenje ili Zoom. Kako moja deca koriste Google Classroom, držaću se ovog online alata). Kako se ovaj Google servis koristi morali su da ih nauče roditelji (i sami učitelji su morali
da nauče...). Bez ikakve namere da uvredim bilo koga, ali mnogi roditelji se ne snalaze u ovoj oblasti (i mišljenja sam da i ne treba da se snalaze, jer informatička pismenost podrazumeva nešto drugo, a ovo je, ipak, domen naprednog korišćenja alata; a ako posao ne zahteva od ljudi da to znaju – nema razloga da znaju). Prvo su roditelji morali da nauče, pa da nauče decu kako da koriste ovaj servis (što je, ruku na srce, prilično frustrirajuće). Preko ovog servisa učitelji šalju domaće zadatke
učenicima, a oni uzvraćaju izvršenim zadacima.
Naravno, u ovom delu ćemo se verovatno sresti sa „medveđom uslugom” prema deci od strane pojedinih roditelja. O čemu se radi? O domaćim zadacima, naravno. Kako će učitelji da znaju da je dete samo radilo domaći? Ne mogu nikako da znaju. Mogu samo da procenjuju znanje na osnovu izvršenih zadataka. Tu stavljamo učitelje u vrlo nezgodnu poziciju s jedne strane, a sa druge strane, u porodicama gde je ovo praksa, deca dobijaju lažni osećaj znanja; te se uče i da je ok varati za bolju ocenu. Ovo je jedan, za mene, pre svega kulturološki problem.
Odmah da kažem da smo problem Google Classrooma sa decom rešila tako što sam im rekla da izguglaju šta je to i kako se koristi. Moja životna deviza je da ih motivišem da uče samostalno nove stvari. Što se škole tiče moj stav je da sam ja svoju školu odavno završila, što mi mnogi odrasli zameraju (no, meni je jedino bitno da me moja deca odlično shvataju). Deci sam, primereno njihovom uzrastu, još u predškolskom objasnila da sam se profesionalno ostvarila, a u kom smeru će ići njihove karijere i šta će biti kad odrastu - zavisi samo od njih. Ovu, kako bih rekla, mantru, im često ponavljam, tako da su shvatili vrlo ozbiljno da je znanje jako bitno u životu. Nikada im nisam pomagala oko domaćeg zadatka, a kad im nešto i nije jasno, motivišem ih da sami pronađu odgovor na nejasnoću. Njih dvoje su sposobni da u potpunosti sami uče i rešavaju, uslovno rečeno, probleme tokom učenje.
Znam da ovo nije uobičajen stav u nas, pa s tim u vezi, mnogi roditelji provode mnogo vremena učeći sa decom umesto da se bave svojim poslovnim i privatnim aktivnostima. Na ovaj način iscrpljeni su i roditelji i deca. Takođe, mislim da su i deca dodatno frustrirana, jer su bez kontakta sa vršnjacima, ne nalaze se u poznatom okruženju, nisu bili spremni na ovaj vid edukacije, morali su da nauče i da se prilagode novim tehničkim stvarima i plus se od njih očekuje da briljiraju kao da su uslovi normalni.
Razumem i da je gradivo tako koncipirano da ga prate učenici iz čitave zemlje. Tu je i problem načina predavanja. Konkretno, moja deca obožavaju svog učitelja i navikli su na njegov način predavanja. Prate uredno nastavu, ali nije prošao dan da ne kažu kako bi njihov učitelj to rekao na ovaj ili onaj način, kako bi objasnio... Naročito su mi bolne lekcije koje su prešli u školi već, pa krenu da evociraju uspomene i da mi pričaju kako im je to učitelj objašnjavao... Normalno je da su učenici vezani za svoje učitelje i da im nedostaju. Moja deca imaju zaista sjajnog učitelja, Sašu Čomića. Ne samo da ga krase pedagoške, već i ljudske karakteristike. Zaista sjajan čovek i učitelj (bar je to moje mišljenje)!
Njihov učitelj se potrudio da organizuje i nas, roditelje, ali i svoje učenike. Otvoren je za saradnju i tu je za svu decu i kao predavač i kao moralna podrška. Trudi se da im ovaj period što više olakša, ali i da ih nauči novom gradivu koje prvo prolaze na zvaničnim nacionalnim predavanjima. Roditeljski i učenički kolektiv moje dece (kao i kolektiv same osnovne škole III kragujevački bataljon) je kompaktan. Za to su zaslužni, pre svega, zaposleni u ovoj školi; a za odeljenje moje dece lično učitelj Saša. Mislim da moja deca i njihovi drugari, osim te emotivne traume nedostatka drugara i učitelja, neće imati većih trauma usled ove situacije.
Šta želim da kažem? Želim da kažem da ovo što naša deca pohađaju nije prava online nastava, već njen supstitut. Funkcioniše kako-tako i stvarno nisam pametna da li je ovako bolje ili bi bilo bolje da su sada na raspustu, a da tokom leta pohađaju školu. NOT GREAT, NOT TERRIBLE.
|
Anita Pratljačić Detaljno orijentisana sa bogatim iskustvom u marketing i IT industriji, pomaže malim i srednjim preduzećima da postignu bolje prodajne i marketing performanse uz pomoć prilagođene marketinške/biznis strategije. U preduzetništvu više od 20 godina, sa svim usponima i padovima. Zagovornik društveno-odgovornog poslovanja, učesnik i kreator mnogih projekata koji su pomogli zajednici, donator, član HSPA i Senior Marketing Consultant pri EBRD. |
